Sa svakom novom radionicom Vocal Vibe je dobijao svoj ritam. A 12. marta posebno smo osetili nešto što će kasnije postati jedno od njegovih najvažnijih obeležja — slobodu.

Te večeri sa nama je bio profesor Lazar Vasiljević na gitari — muzičar sa višegodišnjim iskustvom, veliki poznavalac muzike i jedan od naših dugogodišnjih saradnika i prijatelja.

Njegova gitara donela je novu boju zajedničkom pevanju.

Ali ono što nam je ostalo kao najjači utisak nije bila jedna pesma ili jedan akord.

Bili su to ljudi.

Kao da je u nekom trenutku nestala potreba da se razmišlja o tome ko kako peva, ko koga sluša, da li će neko pogrešiti ili da li je nešto savršeno.

Ljudi su se jednostavno prepustili.

Pevali su glasnije. Smejali se. Reagovali jedni na druge. Uživali.

I upravo tada sam pomislila:

Ovo je mesto kome želim stalno da se vraćam.

Ne samo zbog muzike, već zbog onoga što se dogodi ljudima tokom ta dva sata. Dođemo sa svojim obavezama, umorom i mislima, a onda u nekom trenutku sve to ostane po strani.

I samo budemo tu.

Te večeri se i Dolci Reali pobrinuo za mali užitak u pauzi, obezbedivši slatke zalogaje za učesnike — još jedan razlog da vreme između pesama postane vreme za razgovor, upoznavanje i druženje.

Na kraju je ostao vrlo jednostavan osećaj:

Želim ponovo da budem ovde.

A možda je upravo to najlepša definicija mesta kojem ljudi pripadaju.